Da li je Morati izabrao pogrešnog tajkuna?!

U bajkama put do toga da junaci žive "dugo i srećno do samog kraja" vodi preko prosvetljenja, otpornosti na otrovnu jabuku, dubokog sna umesto smrti i sličnih čuda. Podrazumeva i da negativac završi licem u blatu, ili sa stomakom punim kamenja.

Problem sa Interom je što ne postoji neko koga ćete ostaviti u prašini dok jurite ka hepiendu. Klub se našao u paradoksalnoj situaciji da je onaj, posle koga bi trebalo da bude bolje, pozitivac u čitavoj priči.

Pisao o Maksu Moratiju, navijaču u ulozi predsednika, mazohisti koji je navukao masku i uzeo bič samo jednom, kada je Murinja postavio za komandanta. Njegov odlazak, suprotnom ludim nadama navijača, nije obećanje za budućnost, nego kapitulacija pred istom.

Jasno je da Moratijeva pećina sa blagom ima kvadraturu, to jest ograničena je ne toliko Platinijem (postoji li neko ko se na finansijski fer plej neće nasmejati kao naivnoj budalaštini), već limitima našminkane i ocvale lige kakva je Serija A. Ulaganje u njegovom slučaju više nije grejanje na vatri nade, posle 2010. čak i takvom zanesenjaku je jasno da nema opravdanja za bacanje novca.

U Berluskonijevom slučaju korektivni faktor su deca, sposobna da izvuku ključeve kase iz tatinog džepa i ograniče mu džeparac. Kod Moratija stvar je u svesti da ne postoji način da nahraniš ambiciju. Posle "triplete" creva su se proširila, takvu glad on ne može da finansira.

Ne bih da se podsmevam tuđim strastima, to je prečica ka nepristojnosti. Razumevanja za navijače imam, suviše dugo pred očima titra odsjaj ruskog razbacivanja u Londonu ili arapski način u Mančesteru. Jako blistaju i svetla Pariza, nova tajkunska igračka, fudbal, hrani i nadu sledbenika.

Ostavite me blebetanja o boji i mirisu novca, zaklinjanja u tradiciju dok se punite korporacijskim đubretom, svako bi klicao i hranio se Kristijanom Ronaldom ili Mesijem, ako je gazda sposoban da ga priušti podanicima.

Morati je izabrao pogrešnog tajkuna, o tome se radi.

Erik Tohir nije spreman da bilduje snove, mali uvid u njegove knjige pokazuje da u toj porodici nije jedini za trpezom. Ok, izabrao je prestižnu marku košulje, ali njegova ulaganja podrazumevaju i Moratijeve dugove. To su već ambicije na odloženo, ispeglaćemo knjige, razvesti se od Milana i gradske imovine, oličene u stadionu iz tridesetih prošlog vek. Na čiji račun? Jasno, takmičarske ambicije.

Kada na to dodate sumnju, da Inter, ili bilo koji italijanski klub, može sam od sebe da bude brend u Aziji, bez ozbiljne lige, čini se da je ovo stara priča o psu koji će provesti život jureći svoj rep.

To tržište koje guta sve je podeljeno, engleski kolonijalni osvajači, uz naravno Real i Barselonu, su proždrali bogatstvo oličeno u navijačima i njihovim materijalnim dobrima. Raspodela teritorija je izvršena onog trenutka kada su Azijati počeli da propuštaju spavanje da bi gledali Premijer ligu.

Tohir nema način da uloži ogroman novac u tim i preuzme primat u italijanskom fudbalu, što je prvi korak. Inter je, uz svo stezanje kaiša i finansijsku dijetu, prošlu godinu završio u velikom minusu. Kada ne igrate Ligu šampiona, to je zarazna bolest, kuga, koja ne samo da nagriza finansije već i lepi etiketu na leđa. Drugim rečima stvara od tako velikih klubova karantin koji mnogi zaobilaze.

Zbog čega sam tako siguran da ne postoji način da Inter bude bolji u doglednoj budućnosti nego što je bio pod Moratijem?

Prvo, Tohir nema daljinski upravljač kako bi vodio posao, a nije ni sposoban da privuče one najbolje. Da se vratimo na Siti? Možete li da zamislite situaciju u kojoj neki Ćiki Begristajn i Feran Sorijano, svoju Barselonu menjaju za Seriju A? Ponovo stižemo do gomile kojom treba kupiti znanje.

Drugo, kada za tri godine promenite šest trenera i ne napravite ništa, sistem ne funkcioniše, nije to samo jednostavna zamena šrafova, tako mali Perica zamišlja popravku izanđale mašine. Murinjovi senatori pojeli su uspeh za tri godine, to je svakome jasno. U pokušaju da produži trajanje čarolije, Morati nije primetio da je od kočije ponovo postala bundeva.

Treće, projekcija finansijskog rasta koju su Tohirovi saradnici izneli nedavno u italijanskim medijima je potpuno nerealna. Bez novca od Lige šampiona, sa smanjenim interesovanjem navijača i rastućim jazom u odnosu na vodeće lige, dugovima i stadionom koji je "condicio sine qua non" napraviti kvalitativni skok za par godina? Ne biva, gazda niti ima taj novac, niti je on navijač spreman da ga kreditno upumpa u poteri za brzim uspehom. To što je izgovorio "Ko ne skače taj je Rosonero" neće mu pribaviti simpatije u ovom trenutku kada se nema zbog čega na "Meaci" skakati...

Naravno, to ne smeta navijačkoj nadi, ali bojim se da je to razočaranje skopčano upravo sa namerom. Morati je to u jednom puno boljem vremenu za italijanski fudbal osetio na teži način. I bio spreman na ono što niko drugi sebi nije mogao da priušti, da ne odustane od ganjanja snova i kada su vetrenjače delovale kao tvrđave.

Da li je Maks Morati iz prevelike ljubavi ukinuo budućnost svom najvoljenijem čedu?

Ne bi bilo prvi put da svedočimo takvoj priči, ne samo u fudbalu...